Ljudi i događaji / Putovanja

Afrika

U današnje vreme, kada tehnologija napreduje brzinom svetlosti i kada je moderan način života sasvim normalna stvar, postoje plemena koja žive svoj život koji je utemeljen na sopstvenoj kulturi staroj stotinama godina. Nama po malo neshvatljivo, malo više čudno, ali, svako ima pravo na svoj način života.
Sva ta plemena, koji su uglavnom u afričkom području, razlikuju se po svojim specifičnim običajima i ritualima, a ima ih preko 7000.

Pleme Mursi je naseljeno na teritoriji Etiopije, blizu granice sa Sudanom. Verovatno ste ranije videli tanjiriće-ukrase koji se stavljaju u usta. A zašto to rade? Još kao mladim devojkama, otprilike u petnaestoj godini, majke ćerkama izbijaju dva prednja donja zuba, rasecaju usnu i umeću mali tanjir. Obično su to glineni ili drveni tanjirići prečnika do 2,5 cm. Posle odredjenog vremena, veličina tanjira bi se povećavala, uz priličan bol koji izaziva čirenje usana. Nekoliko teorija objašnjava ovaj običaj. Po jednoj je to iskazivanje statusa, a po drugoj je bio način da se oteraju trgovci robljem. Medjutim, istina je da ovaj običaj postoji od davnina i da, kako muški pripadnici plemena uvek šetaju okolo goli, tako žene nose tanjiriće. Običaj je vezan za polno sazrevanje žena i bez obzira kako to nama izgledalo, oni smatraju da ih to čini jedinstvenima i da ih ulepšava. Više puta sam umela posle višečasovnog hodanja na štiklama (desetkama), da kažem sebi: „Pati skote zbog lepote.“ Sada kada pomislim, pa to je dečija igra za ono što ove žene rade sebi. Baš da bi bile lepe svojim muškarcima, jer je užasna sramota izaći pred muškarca bez tog famoznog tanjirića.

Kod plemena  Surma koje obitava na istom potezu kao i Mursi, žene takođe stavljaju famozne tanjiriće – ne samo u usnu, već i u uši. Muški članovi ovog plemena su usavršili crtanje po telu, uz izuzetan broj pirsinga. Prave sami sebi ožiljke i time se ponose. Opet, žene plemena Hamer su se usavršile u pravljenju jedinstvenih frizura. Kosu i kožu mažu mešavinom crvenom gline, vode i jaja  kako bi imali zaštitu od sunca. Kažu da su Hamer žene izuzetno lepe, a da im je koža takva kao da provode dane u kozmetičkim salonima. Jako rano se udaju – već sa 12 godina.

Dolina reke Omo je jedno od najupečatljivijih i najjedinstvenih mesta na svetu zbog raznolikosti i jedinstvenih kultura plemena koji žive na ovom području.

Ovde živi otprilike dvadesetak naroda. Često su u svađi zbog vode, pljačke stoke i poljoprivrednih površina. Kako bi uneli vedrinu u bednu svakodnevnicu mnoga plemena inspisana bujnom vegetacijom doline, maštovitim kostimiranjem pretvaraju svoja tela u slikarska platna, sa apstraktno naslikanim motivima a kite se travama, lišćem i plodovima koje pronalaze na obali reke Omo.

Ovde, list ili koren postaju modni dodatak. Majka priroda je njihova garderoba – pripadnici plemena Surma i Mursi prave šešire od cvetova i šalove od lišća. Ova kreativnost zaista fascinira. Meni lično izgledaju kao mali šumski duhovi koji su deo prirode i sa kojom se potpuno stapaju.

Pleme Zulu je ratničko pleme iz porodice Bantu crnaca, a stanište im je u Južnoafričkoj Republici, u provinciji Natal. Najveća su južnoafrička plemenska zajednica. Većina njih se bavi vradžbinama kako bi imali komunikaciju sa duhovima svojih predaka. Religija im je politeistička, a vrhovno božanstvo je Unkulunkulu. On je stvorio čovečanstvo, a Umvelikangi je bog neba, koji šalje munje na zemlju i glas mu je grom. Memlambo je boginja vode, Nokhubulvane je boginja koja je stvorila dugu i kišu. Ona je i boginja zemljoradnje.

Bogatstvo im se odredjuje prema broju stoke koju poseduju, pa tako kada se mladići žene, uz dozvolu koju moraju da dobiju od nevestinog oca, u obavezi su da daju odredjeni broj stoke u zamenu za devojku. Kod njih se za razliku od plemena Mursi, ne umeću tanjirići u usta, već perlice u uši. Kako vreme prolazi, tako su i naušnice veće. U zavisnosti od toga koliko žena može da izdržava, poglavice imaju od jedne do 11 žena. Žene u kosi i oko suknje nose perlice određenih boja, koje znače da je udata.

Polu nomadski narod, Masai je nastanjen na teritoriji Tanzanije i Kenije. Sebe doživljavaju kao „odabrane“ od strane svog Boga (Engai), kojima je povereno da ceo život čuvaju goveda, tako da su prvenstveno i poznati kao pastiri . Ovo pleme spada među najviše ljude na svetu. Stoka im osigurava sve što im je potrebno, a interesantno je da koriste apsolutno sve od stoke, čak i izmet koji im služi kao građevinski materijal i kao gorivo. Žene u ovom plemenu onog trenutka kada stasaju za udaju, izbrijavaju glavu, na lice stavljaju bele šare a po glavi razne ornamente i šarene perlice koje padaju preko čela. Ogrlice po telu su jarkih boja, a one određuju starost i  položaj u plemenu. Kod Masai plemena postoji sistem starosnih kategorija, gde se muškarci dele u tri grupe. Mladiće, ratnike i starce. Ratnici kojima je dužnost da štite selo, ne smeju da se žene. Tek kao „isluženi ratnik“ može da nađe nevestu i promeni prebivalište, tako što prelazi u zajednicu „starijih članova“, sa svojim porodicama. Muškarci nose crvenu odeću, žene plavu.
Obred obrezivanja, kako za muškarce tako i žene, vrši se bez anestetika, nožem ili komadom razbijenog stakla. Muškarci mogu imati više žena istovremeno, a žene se mogu udati samo jednom u životu, dok se deca se smatraju vlasništvom muža i njegove familije. Imaju interesantne plesove koji se odlikuju visokim skokovima dok je telo potpuno ispravljeno.

Mali narod, Bušmani, nastanjen u Bocvani, Angoli i Namibiji, na području Kalahari pustinje, je najstariji sloj afričkog stanovništva. Neverovatno je kako su prilagođeni vrućoj i suvoj klimi, a žive u prirodi i od prirode. Jedini su narod na svetu koji koristi u svom jeziku kliktanje, pa zvuče neverovatno. Šta reći kada u današnje vreme vatru pale koristeći trenje između dva štapića.
Bušmani obožavaju decu, tako da njihovo zdravlje i želje stavljaju na prvo mesto. Razlog je što deca život čine ispunjenim i srećnim. Siročići se rado usvajaju, a rođenja slave kao najsrećniji događaj. Bez obzira što toliko vole decu, Bušmani, poučeni vekovnim iskustvom, kao nomadski narod, svesni su toga da žena nije u stanju u svom tom seljakanju da nosi više od jednog deteta. Iz tog razloga se pravi razlika među decom bar četiri godine. Ako se ipak desi da žena zatrudni, ona će odbaciti svoje dete i to na, jako bolan način. Kada nastupe trudovi, otići će u žbunje sama da se porodi, a onda će bebu zakopati, pre nego što joj začuje plač, kako se ne bi vezala za nju. Kada se vrati u logor sama, niko nikada neće pomenuti taj događaj. Ovo jeste bolno, međutim, poučene vekovnim iskustvom, u ovom surovom okruženju, žene su svesne da bi u protivnom oba njena deteta umrla od gladi. Zato žrtvuje jedno. Sam čin porođaja se izvodi u potpunoj samoći. Žena se diskretno odalji od logora, porodi na mestu koje je već ranije odabrala, a onda vraća sa bebom i predahne (ukoliko uopšte može). Ako je pleme u pokretu, ona će se poroditi, a onda požuriti da stigne saplemenike. Nikoga nije briga da li su te male žene trudne ili su se upravo porodile. Dnevni posao nema ko drugi da uradi.

Pleme Hutu, Tutsi i Twa pripadaju Bantu crncima, kao i Zulu pleme. Govore slicnim jezikom-centralnim Bantu jezikom, kultura im je slična i imaju slične običaje. Tutsi su bili manjinski narod, ali su bili viša vladajuća klasa, pa su im Hutui bili radna snaga. Odatle njihov konstantni međusobni konflikt koji je par puta eskalirao u jezive genocide na teritoriji Ruande.  Hutui su zemljoradnici i gaje kukuruz, grašak, proso i dr. Imaju karakteristične plesove i specifične pesme za muškarce i žene.
Twa je pigmejsko pleme, potomci starih Hutua, koji žive dublje u džungli. Iako su ova tri plemena jako slična, po izgledu su potpuno različiti. Tutsi su izrazito visoki, Hutu srednjeg rasta, dok su Twa maleni.

U tropskim kišnim šumama srednje Afrikem od Kameruna preko Konga do unutrašnjosti binšeg Zaira, kriju se najmanji ljudi na svetu, Pigmeji. O Pigmejima se ne zna mnogo, baš zbog njihove izolovanosti. Uništavanje kišnih šuma je počelo i uništavanje njihobih malih zajednica. Od svih ostalih susednih naroda se razlikuju po jeziku. Žive kao sakupljači i lovci i podsećaju na Bušmane, jedino što imaju drugu vrstu staništa – šumu. Kao i Bušmani imaju kratak životni vek. Tek do 50 godina. Zbog stalne potrebe za lovom i skupljanjem hrane, mala deca se daju na čuvanje starijim članovima plemena, a dečaci se do devete godine mnogo više nalaze u muškom društvu, kako bi što pre naučili da love i sakupljaju hranu.
Mislilo se da je nizak rast Pigmeja (muškarci do 150 cm, a žene do 135 cm) posledica neprijateljske okoline i slabe ishtane. Međutim, utvrđeno je da i Masai, koji spadaju u najviše ljude na svetu, žive u sličnim uslovima. Međutim, utvrđeno je da je za njihov maleni rast kriv kratak životni vek. Mnogo ranije polno sazrevaju i zapravo na taj način „kupuju“ vreme koje im je uskraćeno. Oko 13. godine im prestaje rast.

U južnom delu Malija, pleme Dogoni skromno živi svoj život zemljoradnika. Na prvi pogled izgledaju kao ostali afrički narodi, međutim, centar njihovog učenja nisu duhovi predaka, već zvezda. Zvezda koja je nevidljiva golim okom, a o kojoj su Dogoni nesumljivo znali pre nego što je „civilizovan“ svet otkrio da postoji. Ovu zvezdu Dogoni nazivaju „Po Tolo“, što bi u prevodu značilo „Sićušnja zvezda“. Takođe tvrde da je „najteža zvezda“ i da je bela.
1862.godine je pronađen Sirijus B, beli patuljak koji je nevidljiv golim okom. Drugim rečima, sve ono što su Dogoni oduvek tvrdili, na mestu gde su oni tvrdili da se nalazi. Čak se i i njen orbitalni ciklus od 50 godina  poklapa sa pričom Dogona.
U čemu je stvar oko opsednutosti ovom zvezdom? Dogoni smatraju da je Po Tolo prva zvezda koju je Bog stvorio i da ona stvara svu materiju koja čini svemir i sve duše živih bića preko komplikovane, isprepletane spirale koju oni simbolizuju pletenjem svojih korpi. Smatraju da sve duše najpre putuju sa Po Tola na Emme Ya, treću zvezdu u Sirijusovom zvezdanom sistemu, koja je takođe nevidljiva. Astronomi su našli Po Tolo (Sirijus B), ali ovu drugu zvezdu još uvek nisu. Da li i ona postoji? Možda ne, ali, ukoliko je astronomi ipak  pronađu, to će nametnuti neka nova pitanja.
U svakom slučaju, Afrika je jedna velika tajna. Bez obzira koliko plemena imala i bez obzira koliko se neki rituali i način života svih njih razlikuju, postoji jedna velika misterija koja ih sve spaja. Ali o tome, drugom prilikom

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Mungameli postade Olga

U Tembisi, predgrađu Johanesburga, u parohiji Čudotvorne ikone Presvete Bogorodice manastira Kikos (Kipar), izvršeno je saborno krštenje trideset pet članova lokalne afričke zajednice, većinom iz plemena Sutu i Zulu. Krštenje je obavio arhimandrid Panelejmon starešina hrama Svetog Tome u Johanesburgu, jedine srpske svetinje u Africi. Novi članovi Pravoslavne Crkve u Africi su zamenili svoja afrička imena (Busisiwe, Azabonga, Ndladla, Mungameli, Veliswa itd ) novim pravoslavnim imenima (Jelisaveta, Marija, Evgenija, Olga Lazar itd…)                                             A baš su imali lepa imena…

One thought on “Afrika

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s