Aktuelnosti / Medicina i zdravlje / Politika i društvo

Pravo na smrt

Kolika je čovekova sloboda raspolaganja sopstvenim životom i životima drugih ljudi?

U Švajcarskoj, Holandiji, Belgiji i Luksemburgu je odobrena eutanazija. Nemačka je pripremila nacrt Zakona. U Holandiji se sistem eutanazije primenjuje od 2002. godine, a od skora su uvedeni i mobilni timovi koji „operišu“ na terenu. Holandski lekari ističu „pravo čoveka da odluči o svom životu“, odakle je potekla kampanja „Vaše pravo da umrete“.

Da li je pravo na život osnovno ljudsko pravo, a pravo na smrt samo deo tog prava? Na bazi toga se i zasniva protivljenje eutanaziji. Ne treba posebno naglašavati koliko je taj čin kontraverzan, ako ga posmatramo iz različitih uglova… medicinskog, religijskog, bioetičkog, moralnog, pravnog i sl.
Pristalice će se uvek pozivati na pravo samo-odlučivanja (u slučajevima aktivne eutanazije) ili na pravo dostojanstva (ostali slučajevi eutanazije).

Prošle godine je slučaj Tonyja Nicklinsona iz Velike Britanije digao prašinu i izazvao oprečna mišljenja i polemike na ovu temu. 58-godišnji otac dvoje dece, koji je bio paralizovan od vrata na dole,(mentalno potpuno zdrav, ali bez mogućnosti da govori ili da pravi bilo kakve pokrete), zahtevao je od suda da mu jednostavno dozvole da umre. Vrhovni sud je to odbio, prebacujući lopticu na parlament, koji jedini može da promeni zakon i omogući pomoć lekara pri okončanju sopstvenog života. Morbidan je bio i zaključak Vrhovnog suda, gde je kao jedina opcija za ovog jadnika ostala smrt od gladi. Nažalost, nedelju dana nakon izgubljenog slučaja, Tony je na taj način i preminuo, sobzirom da je odbijao da jede.

Katoličko učenje osuđuje eutanaziju kao „zločin protiv života“ i „zločin protiv Boga“. Glavna vrednost budističkog učenja je samilost. Kod nekih budista ona se koristi kao opravdanje za eutanaziju, međutim, još uvek je nemoralno „na bilo koji način uticati na uništenje ljudskog života, bez obzira na opravdanost motiva.“
U hinduizmu postoje dva pogleda na eutanaziju. Pomažući okončanje bolnog života je dobro delo, međutim na taj način se ometa ciklus smrti i ponovnog rađanja. Ometanje ciklusa nije dobra stvar, pa svi koji su uključeni u eutanaziju rizikuju da im se to nekako vrati.
Islam kategorički zabranjuje sve oblike samoubistva i sve radnje koje tome mogu pomoći. Muslimanima je zabranjeno planirati ili na bilo koji način znati unapred vreme svoje smrti.

U Holandiji za decu od 12-18 godina, odluku o eutanaziji donose staratelji. U Švajcarskoj je takav način samoubistva dozvoljen sve dok se ne radi o sebičnoj motivaciji, odnosno koristoljublju i zloupotrebi. U poslednjih 14 godina, ova zemlja razvila je svojevrsni „samoubilački turizam“, pre svega zaslugom klinike „Dignitas“. U ovom ciriškom udruženju, za oko 4.000 evra, pacijenti dobijaju mogućnost da bezbolno i, kako tvrde, dostojanstveno, okončaju svoj život. Ova usluga dostupna je i strancima, pa je među više od 1.300 ljudi koji su došli u „Dignitas“ po smrt, najviše Nemaca i Britanaca.

A šta mi mislimo? Da li je to ubistvo ili ne (bez obzira da li je iz milosrđa). Da li su prava na život i smrt osnovna ljudska prava? Šta je sa onima koji nisu u stanju da sami odlučuju? Da li neko drugi sme da odluči o njihovom životu? O tuđem životu? Da li su moguće zloupotrebe? Naravno da jesu. I na kraju…Gde je granica? Gde povući crtu?

9 thoughts on “Pravo na smrt

  1. Za mene, život nije čovečija tvorevina (u duboko ličnom smislu – nisam ja hteo da se rodim), jednako kao što to nisu sva ona prirodna čudesa koja nam vas dve otkrivate u svojim postovima… Namerno kažem “čovečija“, a ne “ljudska“, zato što bi život morao biti tvorevina čoveka, da bi on kao jedinka tek tako raspolagao njome… Ne mislim da se život može kupiti, te ako se ne može kupiti, njime se verovatno ne može ni raspolagati… Još manje se to može tuđim životom…
    Da je to u redu, “lapot“ bi i danas bio samo “fino kulturno nasleđe“ a ne običaj nad kojim se zgražavamo…
    No, dobro, ja nisam ni za smrtnu kaznu, iz istog razloga… One koji jesu, uvek zapitam – da li bi mogli da je izvrše, makar i nad najgorim zločincem…?
    Isto je pitanje i za eutanaziju… Lako je odlučiti kada neko drugi to treba da uradi… Ali, možete li vi sami…? (Pod “vi“ ne mislim na autora teksta, nego na “tebe“ koji čitaš komentar…)

    • Pa s obzirom da sam ja u ovom slučaju čitatelj, odgovorit ću ti da ne znam, to su veoma osjetljive situacije. Da sam recimo liječničke struke i da imam dozvolu odobrenu zakonom i od strane obitelji mučenika, tako i njega samog svakako da bih tom istom olakšala patnje. Naravno, radi se isključivo o slučajevima gdje čovjek trpi nesnosne bolove i gdje je izlječenje nemoguće. Da me pitaš da li bih to isto mogla učiniti bliskoj osobi, opet ću odgovoriti ne znam jer tu već razum gubi granice.

      • Čitam ponovo svoj komentar, pa se moram dodatno objasniti…🙂 Nisam mislio ni na tebe, Šapat, kao na čitatelja komentara, meni ste vas dve jednako sjajne sa tim vašim nepresušno zanimljivim temama, i zaista (ako mi verujete) uopšte ne obraćam pažnju ko je autor teksta… Mada, verujem da mi verujete, jer je to zaista tako… Hteo sam zapravo da kažem da je Aleksandra na kraju ostavila niz pitanja na koja zaista postoje suvisli odgovori koji su inače dijametralno različiti (i kao autor je jasno rekla – polemišite…:) ). Dakle, da, ja zastupam jedno viđenje stvari, ali sasvim mogu da razumem i onoga ko smatra sasvim suprotno… A opet, i svoje stavove lako mogu da dovedem u sumnju, kao što, verujem, i osoba drugačijih pogleda može da posumnja u svoje… A to sve zato što je ovo duboko lično,filozofsko, psihološko i svako drugo pitanje na koje se jako lako daje odgovor sa neke distance, ali kada se čovek stavi u neku od uloga, onda postaje gadno…

      • A reci ti meni kako bih ja mogla komentirati da nije bilo tvog komentara na kojega sam jedva cekala nadovezati se jer je tema krajnje senzibilna? Suludo bi bilo da sam ja kao „separator“…“separatista“ (kako god:D) ostavila njoj komentar. Ti si mi taman fino sjeo da nastavim, kao obican citatelj. Slazem se, postavila je niz pitanja na osnovu kojih bi se mogla dobra diskusija razviti. Isto tako sam i odgovorila s „ne znam“ jer nisam u situaciji da odlucujem o necijem zivotu, niti bih voljela biti.

  2. Ma, jbg, kada bih morao da se postavim u ulogu “profi“ dželata, to stvarno ne bih mogao, ni na koji način… Ne znam, stvarno, ovo je takva tema da se uvek može postaviti ono – “a šta ako..“… Generalno, ne bih mogao ni da odlučim o tome, a još manje da sprovedem… Opet, nisam siguran kako bih se ponašao u nekoj specifičnoj situaciji.

  3. Mislim da je lična stvar okončati muke eutanazijom. Egzekutori odnosno izvršioci tog čina su sigurno neka posebna fela ljudi, ili možda samo dobro plaćeni za ono što rade. Ne bih mogla da budem egzekutor ni za kakve pare, ali bih volela da imam pravo da odlučujem o svom životu (odnosno smrti) ako prosudim da bih se „živa“ više mučila. A opet, život je sladak, kakav god… Ne znam, volela bih da imam to pravo, a ne znam da li bih ga iskoristila…

    Odlučivati o tuđem životu… Realno pitnaje je: Odakle mi pravo? E, sada opet… ne daj Bože da gledate nekog svog da se muči, pati, umire od bolova, pogledom vas moli da mu pomognete da sebe oslobodi patnje… Uh… teške su to stvari… Teške…

    Šta je sa onima koji nisu u stanju da sami o tome odlučuju? Ako se misli na psihijatrijske slučajeve, onda ništa. Ne znam. Teška tema. O tome mogu da pričaju samo oni koji su imali slično iskustvo, nekoga ko je bio u takvim mukama… Da li su mu činjenjem da ostane što duže u životu u stvari odmagali i otežavali odlazak…

    Idi bre… glava me zabole… odoh u kuJnu🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s