Medicina i zdravlje / Politika i društvo

Moderna lobotomija

U korak sa otkrivanjem tajni mozga, išlo je i hirurško lečenje psihijatrijskih promena. Nekada je delovalo nemoguće nečiju ličnost i razmišljanje izmeniti fizičkim postupkom, međutim, pojavom psihohirurgije, otvorena su nova vrata lečenju duševnih oboljenja. Lobotomija je je najpoznatija istorijska metoda lečenja određenih duševnih bolesti.

1935. godine je neurolog Egas Moniz izvršio prvu lobotomiju.  Izvodila se pomoću instrumenta leukotoma, sa okruglom, metalnom žicom na vrhu kojom su se presecala nervna vlakna koja povezuju prefrontalni korteks i talamus. Procentualno, najveći broj pacijenata podvrgnutih ovom zahvatu patilo je od depresije i šizofrenije. Iako je većina njegovih pacijenata nakon zahvata bila smirenija i manje paranoidna, Moniz je priznao da su bili apaticni, usporeni, dezorjentisani, te da su patili od mucnine. Moniz je za otkriće ovog načina lečenja dobio Nobelovu nagradu za medicinu 1949. godine, što je uticalo da lobotomija postane opšte prihvaćena metoda lečenja koju su zagovarali brojni vodeći i visoko obrazovani psihijatri sa uglednih univerziteta. Kao ironično svedočanstvo o rezultatima Monizovog rada govori činjenica da je ostao nepokretan nakon što je upucan u leđa od strane jedog od svojih pacijenata na kome je izvršio lobotomiju, da bi 15 godina kasnije bio pretučen na smrt od strane drugog.

Drugo, veoma važno, ime u istoriji lobotomije jeste Valter Frimen. Frimen je otišao i korak dalje, smatrajući da ovaj način lečenja treba primenjivati mnogo češće u kliničkoj praksi. Da bi omogućio masovnu primenu, Frimen je izumeo tehniku kojom bi se određeni delovi prefrontalnog korteksa presecali tankim štapićima, nalik onima kojima se bušio led. Metoda, nazvana transorbitalna lobotomija (ice-pick lobotomija) je podrazumevala da se pacijentu kroz prostor između očne jabučice i gornjeg kapka provuče metalni štapić, probije orbitalni deo čeone kosti, i na taj način dodje do čeonog režnja mozga. Onda bi se, potpuno naslepo, pod određenim uglovima vršilo presecanje nervnih vlakana i nanosilo oštećenje nervnom tkivu. Ceo zahvat je bio veoma jednostavan i trajao oko 10 minuta, tako da je Frimen u svojoj karijeri izvršio čak 3 500 lobotomija. Ponekad se ponašao kao šoumen izvodeći lobotomiju istovremeno kroz oba oka, želeći da šokira prisutne posmatrače. Interesantno je to što je on bio opsednut fotografisanjem gotovo svake operacije koju je izvršio. Fotografisao je i svoje pacijente pre i posle zahvata u cilju promovisanja ove metode. O popularnosti lobotomije govori podatak da je u Sjedinjenim Američkim Državama izvršeno preko 40 000 ovih intervencija.

U početku su tretirani samo agresivni pacijenti koji nisu odgovarali ni na jednu poznatu metodu lečenja da bi kasnije, sa popularizacijom lobotomije, čak i ljudi sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem, zatvorenici a u nekim zemljama čak i politički disidenti bili podvrgavani lobotomiji. Najpoznatiji žrtva lobotomije je sestra američkog predsednika Džona Kenedija – Rozmeri Kenedi, kojoj je zbog čestih promena raspoloženja izvršena lobotomija u 23. godini, nakon čega je ostala onesposobljena za čitav život. Nakon ovog slučaja javnost je počela da se sve više okreće protiv lobotomije kao načina lečenja mentalno obolelih ljudi.
Lobotomija je doživela svoj konačni pad i potpunu zabranu primene otkrićem antipsihotika , koji su postali široko dostupni. Ovi lekovi su, još neusavršeni, imali efekte kao lobotomija koja je pošla po zlu tako da je psihohirurgija zamenjena hemijskom lobotomijom.

Čemu ovolika priča o lobotomiji? Izgleda da se posle dva veka, ne baš lobotomija, ali nešto slično, vraća na velika vrata.

O čemu se radi? Trenutni problem u Kini je pokušaj smanjivanja broja bilo kakvih zavisnika, tako da su počeli sa korišćenjem najradikalnijih mera po tom pitanju. Operativna procedura koja se naziva „stereotaktička ablacija“ kao da nas vraća u devetnaesti vek i trend izvođenja lobotomije. Naime, pacijentu se uništavaju delovi mozga u kojima se nalaze centri za uživanje. Kinezi izgleda nemaju ambicije da se zaustave samo na teškim zavisnicima. Na spisku su i alkoholičari, kockari  i svi ostali koji se uopšte okušaju u drogama. Nikoga ne interesuje što se uništavanjem centara za zadovoljstvo u mozgu stvaraju poremećaji, pa su ljudi onemogućeni da imaju sasvim normalne  osećaje poput osećaja prijatnosti, zadovoljstva i sreće.
Kinezi eksperimentišu sa ovom metodom od 2000. godine, ali na ljudima su zvanično počeli eksperimentisati tek 2012. godine, a čak su objavili podrobnu studiju pod nazivom „Nucleus accumbens Surgery for Addiction“ koja je objavljena u žurnalu PubLMed, što je zapravo elektronska verzija Nacionalne medicinske biblioteke SAD-a.

mozakOvaj zahvat je prvobitno obavljan u SAD-u tokom 40-tih godina 20. veka, ali je tada, u proseku, smrtno stradao veliki broj ljudi, dok su neželjene posledice imali gotovo svi učesnici ove operacije mozga. Iako je mortalitet u početku iznosio 30-70% u zavisnosti od bolnice do bolnice i od hirurga do hirurga, ova praksa se nastavila obavljati u svrhu „lečenja“ svakakvih umnih poremećaja, od OCD-a (opsesivnog kompulsivnog poremećaja) do depresija, ali trenutno britanski i američki neurohirurzi nisu sigurni da je procedura dobra za lečenje od zavisnosti.

„Time“ je krajem 2012. godine objavio tekst poznate autorke koja se u brojnim radovima dotakla neuronauke. Maia Szlavitz je napisala sledeće:
Kineski autori studije, na čelu sa Guodong Guauom tvrde kako je ovaj neurohirurški zahvat sasvim izvodljiv te da metoda uspešno rešava zavisnost o drogama. U isto vreme su ti naučnici objavili kako je više od 60 pacijenata, koji su učestvovali u ovoj studiji, imalo neželjene efekte uključujući probleme s pamćenjem i nedostatak motivacije.
U manje od pet godina čak 53% učesnika je ponovo postalo zavisno o drogama, dok je samo 47% ostalo čisto bez želje za drogiranjem. Konvencionalne metode oslobađanja od zavisnosti uspevaju u 30-40% slučajeva, ali nezavisni eksperti tvrde kako je bezočno i nesmotreno stvarati toliko neželjenih efekata za samo maleni pomak u uspešnosti lečenja zavisnosti.
Operacija na mozgu se pravi na način da pacijenti ostaju budni uz lokalnu anesteziju na temenu, kako bi se minimizovale povrede mozga naročito u motoričkim centrima i centrima za komunikaciju i govor. Za vreme operacije hirurzi moraju uništiti delove nukleusa akumbensa u obe moždane hemisfere. Ova regija mozga je poznata po regulaciji dopamina i reakciji na različite opijate, ali takođe se povezuje s ljudskom mogućnosti da iskuse uživanje u ljubavi, seksu i hrani.“

Sve psihopate, kao što su serijske ubice, silovatelji i pedofili imaju poremećaj u nukleusu akumbensu jer imaju stalnu potrebu za dopaminskom nagradom, to jest ubistva, mučenja i silovanja im omogućavaju stvaranje zadovoljstva. Ipak ni jedna zemlja na svetu ne rešava problem silovatelja, mučitelja i serijskih ubica operacijama na ovom delu mozga kako bi sprečila ponavljanje najgorih zločina u ljudskoj istoriji.

Da li država, ili bilo ko, ima pravo da na svojim građanima koji previše uživaju u drogama, kocki ili alkoholu vrši ovaj moderan vid lobotomije? I uostalom, gde su granice?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s