Ljudi i događaji / Politika i društvo

Jedinica 731

U ratu se čine monstruozne stvari. Da li neko može da bude veći, a neko manji zločinac ili je monstruoznost i jedno i drugo, bez obzira na stepen? Ono što je činila japanska jedinica 731, prevazilazi sve na šta mislite da bi „čovek“ bio spreman da učini. U slučaju ovih čudovišta, za obične ubice možemo sasvim sobodno reći da su humani.

Jedna od najvećih tajni u Japanu, tokom i posle završetka Drugog svetskog rata, bio je program stravične jedinice 731. Cilj programa je bilo razvijanje oružja za biološki rat, gde su u planu bili za korišćenje najstravičniji patogeni, kao što su: virusi kuge, antraksa, kolere i drugi. Misteriozna jedinica 731 je vodila istraživanja, eksperimentičući na ljudima i testirajući bombe kuge na terenu. Bombe su bacane na kineske gradove da bi se ustanovilo može li se na taj način izazvati epidemija.Naravno da su uspeli u tome.

Da li ljudska psiha oseća potrebu da na neki način izbaci zverstva iz sebe ili ne, ali svedočanstvo starca od 72 godine koji je bio medicinski asistent u japanskoj armiji u Kini i koji je tada i sam vršio stravična dela na ljudima, govore izgleda baš to. „Ljudi u belim mantilima dovukli su golog tridesetogodišnjeg muškarca u operacionu salu.Operacija bez anestezije je počela.Momak je znao da je za njega sve gotovo, pa se nije odupirao dok su ga vezivali za sto, ali kada sam u ruke uzeo skalpel, počeo je da vrišti.Napravio sam rez od grudnog koša pa do stomaka.On je užasno vrištao, bio je to neopisiv zvuk, dok mu se lice grčilo u agoniji.Onda je konačno prestao da vrišti.To je bila svakodnevna rutina jednog hirurga, ali je na mene ostavilo poseban utisak jer mi je bilo prvi put“.

Ovaj starac koji je naravno insistirao na anonimnosti objasnio je razloge ove vivisekcije: zatvorenik, Kinez, bio je namerno zaražen virusom kuge za potrebe istraživačkog projekta čiji je cilj bio da se razvije bakteriološka bomba kuge za upotrebu u Drugom svetskom ratu. Istraživači su želeli da otkriju efekte bolesti na unutrašnje organe čoveka, pa su jednostavno odlučili da raspore živog zarobljenika.

Prvobitno curenje informacija o bakteriološkom ratnom programu Japana pretvorilo se 80-tih godina u pravu bujicu. Usred neprestanog poricanja članova japanske vlade, kako pojedinačno tako i kolektivno, da je Japan bio agresor u Drugom svetskom ratu, na površinu je počela da izbija istina o japanskim zverstvima. Najpoznatiji tekst o tome je napisao Nikolas Kristof pod naslovom, „Japan se suočava sa jezivim ratnim zločinima“, objavljen u Njujork tajmsu 1995. godine. U tom članku dat je detaljan pregled najšokantnijih, najodvratnijih i najokrutnijih zločina sa kojima se ikada suočio ovaj civilizovani svet. Japanska jedinica 731 koristila je ljudska bića za vivisekciju sa ciljem da razvije biološko oružje. Jednako neverovatno zvuči i činjenica da su SAD zataškale zločin u zamenu za podatke i rezultate eksperimenata na ljudima, što je direktno ignorisanje međunarodnih zakona i ljudskih prava.
Ali, koga još čudi politika SAD-a. Nakon Drugog svetskog rata osudili su na smrt sve naciste koji nisu imali nikakvo znanje, zamazali celom svetu oči, a oni koji su bili stručnjaci u svojim monstruoznim projektima prebačeni su u SAD, putem operacije PAPERCLIP (spajalica). Ovo je bio projekat američke armije, stvoren uz pomoć nacističkih naučnika, obaveštajnog dela i drugih ratnih zločinaca iz Evrope i Japana koji su prebačemi u SAD posle Drugog svetskog rata i koji su svoje jezive eksperimente nastavili da rade, sada pod patronatom SAD-a. Naučnici i bivši pripadnici jedinice 731 tvrde da je najmanje 3.000 ljudi, a po nekim računicama i mnogo veći broj, ubijeno u stravičnim medicinskim ekperimentima. Nijedan od njih nije preživeo, a niko ne zna koliko je ljudi umrlo prilikom testiranja „na terenu“.

Na kraju Prvog svetskog rata 1918. godine, medicinsko nadleštvo japanske armije započelo je proučavanje biološkog oružja i načina ratovanja.Za šefa istraživačkog tima postavljen je major Terunobu Hasebe, koga je ubrzo nasledio dr Ito sa timom od 40 naučnika. Ovo je potrajalo nekoliko godina.

Međutim, pravi početak stvaranja japanskog biološkog oružja započinje sa uzdizanjem Išiia Široa . Išii je diplomirao medicinu na univerzitetu u Kjotu 1920. godine i smesta se pridružio armiji. Doktorirao je 1927. godine i započeo propagiranje biološkog oružja u japanskoj armiji. Priklonio se rastućem japanskom militarizmu, i uzdigao se do moći koju su upotpunili njegov položaj vojnog atašea i odazak u Evropu 1928. godine. Posle dve godine, po povratku, unapređen je u čin majora i posvetio se promociji istraživanja i proizvodnje biološkog oružja, propagirajući teoriju da se savremeni rat može dobiti samo naukom i tehnologijom i da je proizvodnja biološkog oružja najekonomičnija za zemlju siromašnu prirodnim resursima, kao što je Japan. Pronašao je moćene saveznike u armiji. Bili su to pukovnik Tetsuzan Nagata, pukovnik Joriniči Suzuki, pukovnik Ruiđi Kajitsuka, pukovnik Čikahiko Koizumi, načelnik vojne hirurgije poznat kao otac japanskog hemijskog oružja (na kraju rata počinio je samoubistvo zbog straha da će biti progonjen kao ratni zločinac), i Sadao Araki, ministar armije i lider stranke „Imperijalnog puta“ u japanskoj armiji.
Išiijev najveći dobitak leži u pomanjkanju morala i griže savesti, koji je više nego neophodan svakom lekaru.

Po naređenju cara Hirohita, 1936. godine osnovana je Išiijeva jedinica, u javnosti nazvana „Odelenje za prevenciju epidemija i pročišćavanje voda Armije Kuantung“, čije se ime nije promenilo u „Jedinica 731“ sve do 1941. godine. U junu 1938. godsine jedinica 731 seli se na novu lokaciju kod Pingfana i zauzima površinu od 32 kvadratna kilometra, označenu kao „ničija zemlja“. U međuvremenu Išii je unapređen u čin pukovnika i imao je 3000 Japanaca pod svojom komandom.

Od 1940 godine Išii Širo je u Kini predvodio jedinicu 731 angažovanu u biološkom ratovanju i napadima na kineske gradove. Početkom novembra 1941. godine jedinica 731 šalje avion da proširi bubonsku kugu u Čangtiju i Hunanu. Ovaj događaj je bio dobro poznat američkim i britanskim obaveštajcima, a pored toga je i kineska vlada poslala kompletne informacije američkoj i britanskoj vladi preko svojih ambasadora u Londonu i Važingtonu. Kineske vlasti su dugo znale da Japan koristi bilološko orušje protiv Kine i neprestano su se obraćale međunarodnoj zajednici za pomoć. Pre bekstva iz Kine u vreme japanske predaje, jedinica 731 je oslobodila hiljade zaraženih pacova koji su izazvali epidemiju kuge u 22 okruga, a preko 20.000 Kineza izgubilo je život. Kako je kuga bila sasvim dobro opisana u novinama, mnogi Kinezi su postali svesni da je Japan primenjivao biološko oružje tokom rata.

Prednost koju je imala Kina, sa japanske tačke gledišta, bila je ta što su Kinezi bili dovoljno dostupni subjekti na kojima će se testirati dejstvo biološkog oružja. Subjekti su nazvani „cepanice“. Većinu su, naravno, činili Kinezi, ali je takođe bilo i dovoljno Rusa, koji su pobegli iz domovine u Kinu.
Takeo Vane, 71-godišnji bivši medicinski radnik jedinice 731, koji danas živi u Marioki, gradu na severu Japana, kaže da je jednom prilikom video staklenu teglu visoku dva metra, u kojoj je muškarac, belac, bio potopljen u formaldehid. Čovek je bio isečen vertikalno na dva dela i Takeo Vane pretpostavlja da je to bio Rus jer je tada mnogo Rusa živelo u okolini. Glavni štab jedinice 731 imao je dosta takvih tegli sa uzorcima.U njima su čuvana stopala, glave, unutrašnji organi i sve je bilo uredno popisano i obeleženo nalepnicama. Jedan od veterana jedinice 731 koji je insistirao na anonimnosti izjavio je: „Video sam nalepnice na kojima je pisalo: Amerikanac, Englez, Francuz, ali većina su bili Kinezi, Korejci i Mongoli.“

Medicinski istraživači često su zatvarali zaražene zatvorenike sa zdravima da bi videli kojom će se brzinom bolest širiti. Doktori su takođe zatvarali ljude u komore pod velikim pritiskom da bi ustanovili koliko vremena je potrebno dok im očne jabučice ne izlete iz svojih ležišta. Žrtve su često odvođene na mesto zvano Anda u strogo zabranjenoj zoni. Tamo su ih vezivali i bombardovali bakteriološkim oružjem da bi videli koliko je nova tehnologija efikasna. Avioni su zasipali zonu virusima kuge ili bacali bombe sa buvama inficiranim kugom. Cilj eksperimenata je bio da se ustanovi koliko će ljudi umreti i na kojoj udaljenosti od centra eksplozije.
Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i izvan laboratorija. Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Čangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija. Japanske trupe su takođe bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni. Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.

Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu. Haris takođe tvrdi da su životinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine. Vodeći naučnik jedinice 731 Keiči Tsuneiši vrlo je skeptičan po pitanju broja nastradalih. On je u Japanu čak predvodio akciju javnog razotkrivanja zverstva jedinice 731, ali je rekao da je napad na Ningbo ubio samo stotinu ljudi i da ne postoje dokazi da su velike epidemije bolesti izbijale tokom testiranja na terenu.

Prva osoba koja je otkrila javnosti zločine jedinice 731 i pokrenula pitanje o tome da bi SAD mogla da ih zataška, bio je Džon V.Pauel Junior (štampao je list China Weekly u Šangaju, koji je prestao da izlazi 1953. kada je Pauel odlučio da se vrati u Ameriku).

Posle povratka u Ameriku Pauel je bio žestoko proganjan. U oktobarskom izdanju Biltena za atomske naučnike iz 1981.godine, Pauel objavljuje tekst „Japansko biološko oružje 1930-1945“. Međutim, detaljno urađena studija o ovim zločinima nije se pojavila sve dok dvojica britanskih novinara, Piter Vilijams i Dejvid Valas, nisu objavili 1989. godine knjigu „Jedinica 731: japanski tajni biološki rat u Drugom svetskom ratu“.
Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu „Fabrike smrti: japanski biološki rat 1932-1945. i američko zataškavanje“. Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi). Reklamna mašinerija neviđenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineći zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata. Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istraživača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuđuje druge. Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije. Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s